Polaganjem venaca na spomenik internircima, predstavnici lokalne samouprave, boračkih udruženja i Društva srpsko-norveškog prijateljstva obeležili su godišnjicu stradanja sugrađana koji su 1942. godine deportovani u nacističke logore u Norveškoj. Na Đurđevdan pre više od osam decenija, nemački fašisti su put skandinavskog severa prisilno poslali 46 Kikinđana. Oni su bili deo grupe od 4.500 Jugoslovena raspoređenih u 36 logora smrti, a najveći broj naših sugrađana bio je zatočen u zloglasnom logoru Bejsford, nadomak grada Narvika. Zamenica gradonačelnika, Biljana Kikić, naglasila je da se ovakvim skupovima ne odaje samo pošta mrtvima, već se učvršćuju temelji za budućnost.
‘’U ovim burnim vremenima i globalnim previranjima, naša je moralna i ljudska obaveza da neumorno negujemo kulturu sećanja. Životi naših sugrađana, koji su ostali na dalekom severu, utkani su u slobodu koju danas uživamo. NJihova žrtva nije bila uzaludna, ona je postala most prijateljstva između srpskog i norveškog naroda, koji već decenijama negujemo sa Narvikom. Ne zaboravljajući prošlost, mi zapravo čuvamo obraz našeg grada i učimo nove generacije pravim vrednostima“, poručila je Kikić.
Sekretar kikindskog Društva srpsko-norveškog prijateljstva, Tibor Firedi, podsetio je na surovu sudbinu zatvorenika, istakavši da su imena na spomeniku večni dokaz hrabrosti i spremnosti na najveću žrtvu za slobodu:
''Stariji i bolesni su streljani već sredinom jula 1942. godine, dok su ostali prebačeni u druge logore, izloženi prinudnom radu, gladi i nezamislivoj torturi“, rekao je Firedi.
Od 46 interniranih Kikinđana, pakao norveških logora preživelo je samo njih sedmoro: Nika Banjin, Slavko Vukić, Čeda Đomparin, Stevan Mihailov, Stevan Sivčev, Joca Stanić i Žarko Stojkov. Veza između dva naroda formalizovana je prvom Deklaracijom o prijateljstvu između Narvika i Kikinde 1966. godine, koja je obnovljena na pedesetu godišnjicu potpisivanja.
