У Сувачарској улици у Кикинди, станује Милан Викало. На први поглед, он је витални деведесетогодишњак који ужива у партији шаха и стиховима које сам записује. Ипак, његове очи чувају слику једног грма, мајчиног длана на устима и војничких чизама које су прекинуле његово детињство. Када је имао само шест година, Милан је осетио сву суровост рата. Усташе су га отргле од рањене мајке и одвеле у логор Јасеновац. Као дете, није разумео мрак који га је окружио, а слободу му је, попут филмског обрта, донео отац који је успео да пронађе своју породицу у ратном вихору и изведе их на светлост. Након деценија проведених у раду и стварању породице, Милан се 2018. вратио у Кикинду. Његова жеља није била материјална, већ људска – желео је да упозна градоначелника, не као политичара, већ као човека којем може да повери своју причу и своју поезију.








































